U običnom danu u životu običnih ljudi postoji više tragike nego i u jednoj tragediji.Postoje obične priče koje je nemoguće prepričati.Ali moguće je naslikati.
Slikarsko pripovedanje Vladimira Price sasvim sigurno prikazuje te očigledne momente svakodnevnice koja krije u sebi duboka osećanja, sećanja, sumnje, bol, naivnost, sreću, tragediju, na kraju i humor. Slikarski opus kao metafora za nevidljive heroje svakodnevnice.
Vladimir Prica je sigurno originalan i odlučan u njegovom izrazu na platnu.Likovna odvažnost je bitna jer stvara novi likovni izraz i pomera granice.Odvažnost koja formira misaonu analizu očiglednog ali i sakrivenog.Rad Vladimira Price uzima očigledne priče,od ljubavnih priča do običnog buđenja i pokazuje, odvažnim koloritom i širokim potezima četkice,sve sto se dešava unutra i iza pojavnog.Upravo ta neobičnost boja daje osećaj duboke duhovne prisutnosti.I opet je sve varka jer boje izgledaju harmonično i plava ne izgleda uvek plavo.Tu se pokazuje majstorska igra čoveka koji zna kako nam oči tumace svetlo i boje.Bez sumnje u pitanju je neosporan talenat ciji rad zahteva da bude primećen i gledan.Rad koji zahteva da se o njemu razmišlja.Ali i koji vam dopušta da uživate, jednostavno uživate u lepim, jakim, neobičnim bojama.
Vladimir Prica slika ne razamišljajuci o slikanju.
Retko, vrlo retko se pojavljuju umetnici čiji rad je vise od slike.Rad majstora čiji je izraz prepoznatljiv i jedinstven.Umetnik kome stilovi, slikarska strujanja više ništa ne znače jer on stoji na samom početku i razvijanju novog.

Branka Korać,
pesnikinja
Amsterdam

    

 

                    

       Vera Blagojević Ugrinov

 

S L I K E Vladimira Price – slike svetlosti

Na slikama Vladimira Price, u brižljivo razbijenim i rasplinutim oblicima, vlada savršen sklad boja i ravnoteža prostora. Kao da naše oko ulazi u tajni svet pejzaža, u rastvorenu floru, u samo srce cveta, u nepogrešivu geometriju latica, u pejzaž skriven iza naše svesti, potonuo u tajnim špiljama podsvesti. U praiskonski doživljaj sveta. Boja titraju, žive i pretače se u misao, i naše oko i potom naša svakovrsna osećajnost je zarobljena i prepljavljena najtananijim emocijama. Boja u našoj svesti postaje nežnost, postaje glas koji govori tu nežnost. Boja na platnima Vladimira Price se pretvara u odjek. Boja je čisto snovidjenje. Slikar vlada bojom i ima najdublji osećaj za vibraciju i prepletaj boje. Posmatrajući slike Vladimira Price naše biće bez otpora i bez napora, sa neodoljivom željom, tone u purpurni sjaj, u onu nedohvatnu lepotu doživljaja. U tajnu svetlost dana. U modri ponor noći. U zatamnjeno zlatno oko vasione. U srebrni zvuk. U vazduh. U trzaj. Na krilo ptice. U uzdah. U treptaj. U blistavi trag suze. U svet čiste senzualnosti i zemaljski-nadzemaljske radost. Slikar Vladimir Prica nas vodi u najčistiji osećaj ljubavi. I kao da nam njegove slike šalju toliko nedostižne a tako obične poruke – život je ljubav. Slika je ljubav. Otkrivam ove slike u obliku beskrajnog svemirskog prostora. I u obliku belutka. U raskošnom zvuku kiše. U fijuku vetra. U vatri. U raspojasanoj dečjoj igri. U ulici sa potamnelim trotoarima, u ljudskim figurama i njihovim telima apsolutno fluidnim – vidljivim ili pretvorenim u senke i odsaj. Slike ljudkih tela, koja u svojoj raskošnoj boji, streme ka plamenu. Ka vatri. Ka titraju dodira. Na ovim slikama rasuti su minerali, i zlatni prah razvejan po travi, nebu, devojačkom telu, cvetnim poljima. Mikroskopska krila kao da nadletaju naše oči. Zuj pčela u medonosnoj livadi. Rastvaraju se tajne riznice saća u košnica. I još. Za mene su ove slike život dat, tu kako protiče, lomi se uvire u noć, izvire u novi dan i promiče u vasionski dodir zvezda. Boje slivene i potom ponovo razlivene u još neotkriveni prepletaj. Boje preobraćene u zvuk zvezde repatice, užareni zov zvezde padalice i neuhvatljivi sjaj zvezde Danice. I sunce. Šta su još slike Vladimira Price. To je srce obrubljeno ljubavlju, srce u zlatnom kavezu. U otkucaju. U trzaju. U traganju za lepotom. Srce bisera i sjaj sedefa. To su slike koje nas opčinjavaju na način kako samo duga može da nas začara i zavede. Izraz opčinjenosti i ljubavi za boju. Za sliku.

Beograd, noć, 02,35 h. jul 23. V.B. U.

 

 

                              Rujana Jeger

 

 

Svake godine nakon završetka škole deda bi nas potrpao u fiću i počela bi ljetna migracija prema Tisnu i dva mjeseca čistog užitka. Ma koliko to danas izgledalo smiješno, putovalo se satima u kolonama, automobili nisu imali klimu, a rijetko je koji vozio preko 120 km na sat. Ja i moj bratić Alen smo sjedili straga, a putem smo se zabavljali tako što smo brojali automobile u prolazu po bojama. Ja sam najviše voljela crvene. Nakon nekoliko sati vožnje stigli bismo u Korenicu, posjetili groblje, a zatim otišli u Vrpile kod tetke Milice. Nekada bismo tamo i prespavali, jer put do mora je bio dug, a crvenih je automobila bilo malo.
Tamo je bilo i druge djece, ali ja sam bila povučena i više su me zanimali konji, krave, ovce i ostale životinje kojih u Zagrebu nije bilo. Osim toga, htjela sam biti veterinarka, poput mog tetka Ante. Ako sam ikada o ičemu u djetinjstvu maštala, bile su to maštarije u kojima sam jahala konja poljima praćena čoporom pasa ili šetala po svojoj vlastitoj farmi i pozdravljala različite životinje koje su mi prilazile. Mama je rekla; “Dobiti ćeš psa kada budemo imali kuću s vrtom!” Ja sam čula:”Kad na vrbi rodi grožđe.” U jednosobnom stanu na šestom katu nije bilo mjesta niti za nas…
Kako sam samo zavidjela tim klincima na Vrpilama, okruženima svim tim životinjama i maštala o bar jednom, sasvim malom, psu.
I tako mi je jednom prišao neki mali i počeo mi objašnjavati kako njegov plastični pištolj ima nevidljive metke koji prave rupice na lišću. “Dečki!” pomislila sam i prezrivo otpuhnula – uostalom, svatko tko je pročitao bilo koju enciklopediju o životinjama (a ja sam ih nekoliko znala napamet), znao bi da te rupice prave gusjenice koje će poslije postati prekrasni leptiri….kojih u Zagrebu uvijek ima manje nego u Lici.
Zlobno sam mu se nasmiješila i protisnula: “Da, ali to je samo u tvojoj mašti!” rekla sam mu, okrenula se na peti i otrčala kroz sočnu travu punu poljskog cvijeća i leptirova.
Djeca su okrutna, znam. Da je meni netko rekao da su moji konji samo u mašti i ja bih se ljutnula kao taj mali, sedamdesetih godina prošlog stoljeća u jednoj socijalističkoj i federativnoj državici, jednog sunčanog popodneva u srcu Like.

Na sreću, nisam mu uspjela slomiti krila na kojima leti njegova mašta, brže od dedinog Fiće i u življim bojama nego svi lički leptirovi i automobili stare magistrale, pa čak i oni najljepši, crveni. Zbog toga mi je nevjerojatno drago jer bih na savjesti imala jednog od najdarovitijih slikara naše generacije i mog dragog rođaka Vladimira Pricu. Koristim priliku da mu se javno ispričam zbog svog zlodjela. Na žalost, za razliku od njegove, moja mašta je poput gusjenice koja nikada neće postati leptir. Ja samo primjećujem, grickam i opisujem listove i pravim rupice. A kada uopće i maštam, maštam konje.
U svim bojama.    

 Rujana Jeger

 

 

 

        Branka Korać

O prelamanju svetlosti

 

Verujem da je kič, koji je bio odgovor industrijskoj revoluciji i potrebi ljudi da se okruže sa lepim, ustupio mesto u ovom dobu koje zovemo dobom moderne tehnologije nečemu što se zove dizajn.
Misao koja će kod mnogih dizajnera izazvati žestok otpor- kič  je evoluirao u dizajn. Dizajn, ne kao nešto lepo nego način življenja.
Tužno,  da se u ovom svetu i vremenima plasiranja produkta odnosimo prema sebi kao prema produktima.
To postojanje kao produkt vremena,  kulture, zajednica, gradova još  uvek ne znači svesno življenje,  svestan pogled na svet i svesnu kreativnost.  Znači, življenje po tuđem dizajnu pa i porodičnom.  Ljudi kao posmatrači sopstvenih života kojima neko drugi (od političkih do socijalnih i naučnih sistema)  daje formu i osmišljava sadržaj.  Vremena kada materijalna množina izgleda kao da pobeđuje duhovni svet.
"Not Man but men inhabit this planet. Plurality is the law of the earth- Ne Čovek nego ljudi nastanjuju ovu planetu. Množina je zakon na Zemlji" rekla je Hanna Arendt.
Zakon množine je u broju. Zakon množine je u jednosmernosti. Kada jedan pogled na svet postane jedan svet istog pogleda vrlo je teško iskočiti iz tog vremena gde svi čitaju, gledaju, doživljavaju i dele -jedno te isto. Da li je množina zakon i u likovnim umetnostima?  Kako bi razaznali u masi ono što ide dalje od standarda? Dalje od dizajna.
Na svu sreću uvek postoje ljudi koji su svesni i hodaju van zakona u umetnosti ili savijaju te zakone prema svojim pravilima. Individualna svest koja se vinula ali i prepustila dubinama nezamislivima množini. Problem sa svesnošću je da ono ne garantuje delo. I retka je individualna svest koja progovara delom. Stari grčki mudraci bi rekli da na kraju krajeva nije čovek večan (slavan) nego njegovo delo. Ali kako jedan mora da slika da ne bude deo slikarske množine? Kako biti više od slikara a slobodnije od deteta i izraziti to igrom na platnu? Možda je odgovor u prizmi.
Množina prelama svetlost,  kao i prizma,  na osnovne boje,  boje duge. One su lepe. Uslužne i poslušne boje, dostupne svima.
I postoje ljudi čija prizma od srca,  uma i duše prelama svetlo ne samo u boje nego u osećanja.
Svako od nas je bio pitan barem jednom u životu: Kako se zovete?  Odakle ste?  Čime se bavite?
Zamislite da se jednog dana upoznate sa čovekom koji vam odgovori da se on bavi prelamanjem svetlosti.
Vi nikada niste čuli za tu profesiju.
Da, da. Svetlolomac.
Zainteresovani,tražite da vam objasni šta on stvarno radi. On vas odvodi u galeriju i vi se osećate prevareni-Ah,  slikar.
Zatim vam on pokazuje njegov rad. Vi gledate sliku mora. Naviru sećanja iz sopstevnog detinjstva. Mirisi. Buka sa plaže.Sećanje na prvi brod čija je veličina učinila da vam srce brže zalupa. Plutanje.  I vi se kao posmatrač  morate nasmejati najbezbrižnijem vremenu u vašem životu iako ne znate šta ste vi sada posmatrali, vaša sećanja ili nečiju interpretaciju vašeg detinjstva.  Svetlolomac vam pokazuje drugu sliku. Dugo niste osećali knedlu u grlu. Ovako se ja budim,  preneraženo se osećate špijuniranim. A boje nisu osnovne. Nisu to lepe boje,  nisu ni uslužne niti poslušne. Svaka boja za sebe je lepa ali njihov razgovor u ovim slikama priča priče i peva pesme. Oduševljeno gledate kako je svetlo prelomljeno u humor,  ljubav,  melanholiju,  strah,  samoću,  traženja,  izgubljenost,  čekanja. Gledajući ženu za stolom shvatate da je tužna. I vi želite znati razloge njene tuge.
Oduševljeni svom tom moći boja i osećanja,  pitate Svetlolomca:  što ne reče da si izuzetan slikar!? I dok postavljate pitanje razumete glupost pitanja.  Jer on nije slikar. On je stvarno Svetlolomac. A to je mnogo, mnogo više od slikara.
Slikar je one korpice ruža u kuhinji koju ste kupili da bi imali nešto crveno- bež- smeđe na zidu, zbog nameštaja i boje kuhinje.
Posramljeno gledate u vrhove svojih cipela,  prebacujući sebi da ste podlegli uticaju slikarske množine osnovnih boja, slike bez sadržaja.
Pitate Svetlolomca kako on bira sadržaje, ideju, temu. Ali on vam kaže da on to više ne zna. Jednom ,  kad je bio samo slikar,  znao je ali vec dugo, dugo ne razmišlja o tome. Zapravo, on i kada lomi svetlost na stotine,hiljade pokreta četkice kroz srce on se brine više o srcu, on misli o svemu iza misli i o svemu iza duše. Kaže vam da kada slika on je brodolomac, ledolomac,  nervolomac i često najobičniji papak kada zaboravi vreme i sve druge ljude u njegovom životu. On ćuti danima. On ne slika danima. On nekada nije siguran da li uopšte on prelama osećanja ili biva on prelomljen na platnu.
Posle razgovora izaberete jedno delo i odmah ga ponesete kući. Sa zida platno gleda u vas. Sav nameštaj biva privučen njenom svetlošću i osećanjima. Sve biva privučeno tom zidu. Objekti bez životne vrednosti,  stvari bez značenja kao da se poklanjaju umetnosti. Dolaze vam u posetu, porodica,prijatelji,  komšije i niko ne priča sa vama barem prvih petnaest minuta. Oni gledaju u rad Svetlolomca na zidu. Dete iz komšiluka kaže da je figura na nebu njegov otac a vaš ujak se kune da je i on tako nešto već sanjao. Komšinica se buni i govori da je sigurna,  sigurna kako je to izgubljena žena. Slušate sve verzije i objašnjenja iste slike. Ona izgleda ista i nikada nije ista. Taj Svetlolomac kao da je još nešto više utkao u platno sem svetla. Jer kada stavite stolicu u centru sobe ona klizi,  povučena nevidljivom silom ka platnu. I vi konačno razumete,  vidite i doživljavate nešto što se retko događa u slikarskoj množini- Trijumf duhovnog nad materijalnim.

Branka Korać

©